Тестамент и нужни део

Тестаментом се одређује коме ће после смрти припасти имовина. Њиме се може оставити целокупна заоставштина, њен део или поједина ствар, обезбедити блиска особа која иначе не би наследила, одредити легат или наложити наследнику да нешто учини. Закон за тај правни посао користи назив завештање.

Да би та воља била спроведена, потребно је да завештање буде сачињено у одговарајућој форми, да завешталац разуме шта чини и да располагање буде у границама закона. Ни потпис на одштампаном тексту, ни уверење породице да је „то била његова жеља” не могу сами заменити законске услове. Посебно питање је нужни део: завештање може бити пуноважно, а да неко од блиских сродника ипак има право да тражи намирење нужног дела.

Ко може да сачини тестамент и чиме може да располаже

Завештање може сачинити лице које је навршило петнаест година и способно је за расуђивање. То је лични правни посао, па га пуномоћник не може сачинити у име завештаоца. Адвокат може припремити текст и објаснити последице, али одлука о томе ко ће наследити и изјава последње воље морају потицати од самог завештаоца. ^[1]

Способност се цени у време сачињавања завештања. Старост, болест или потреба за туђом негом саме по себи не значе да лице није способно за завештање. Треба утврдити да ли је тада могло да разуме значај своје одлуке и њене последице. У спору су важни медицинска документација из тог периода, искази сведока и налаз вештака. Каснији губитак способности, по правилу, не утиче на већ пуноважно сачињено завештање. ^{[1], [8]}

Завешталац располаже својом имовином. Ако је стан заједничка имовина супружника, у заоставштину улази само део који припада преминулом, без обзира на то што је можда једино он уписан у катастру. Део другог супружника најпре се издваја. Завештање, такође, не спречава власника да за живота прода или поклони своју имовину. Наследник из тестамента за његовог живота нема стечено право на ту имовину. ^{[1], [4]}

Својеручни, односно олографски тестамент

Олографско завештање сачињава лице које зна да чита и пише тако што цео текст напише својом руком и потпише га. Сведоци и овера нису услов његове пуноважности. Одштампани текст који је завешталац само потписао не испуњава услове ове форме. Исто важи ако је текст руком написало друго лице, а завешталац ставио свој потпис. ^[1]

Датум није обавезан, али га треба навести. Он може бити пресудан за утврђивање које је од више завештања касније и каква је била способност завештаоца у време писања. Текст треба да јасно изражава располагање за случај смрти и да довољно одређено означи кориснике и имовину.

Предност ове форме је једноставност. Њена слабија страна долази до изражаја када се оспори рукопис или потпис, када постоје дописивања или када оригинал не може да се пронађе. Зато је, поред садржине, важно уредити и чување исправе. Предаја на чување суду или јавном бележнику не отклања грешке у самом завештању, али смањује ризик да оно буде изгубљено или скривено. ^{[1], [2]}

Писмени тестамент пред сведоцима, односно алографски тестамент

Код алографског завештања текст може припремити друго лице, укључујући адвоката, и може бити одштампан. Завешталац мора да зна да чита и пише, да текст прочита, па пред два истовремено присутна сведока изјави да га је прочитао и да је то његова последња воља. Затим га својеручно потписује, а оба сведока се у истом поступку потписују на истој исправи. Пожељно је да уз њихова имена буде назначено да потписују као завештајни сведоци. ^[1]

Сведоци морају бити пунолетни, писмени, потпуно пословно способни и разумети језик на ком завешталац даје изјаву. Закон искључује одређене сроднике и блиска лица, међу њима супружника, садашњег и бившег ванбрачног партнера, сроднике у правој линији и побочне сроднике до четвртог степена. Ни одредбе којима се нешто оставља сведоку или законом одређеним његовим блиским сродницима нису пуноважне. Избор сведока зато треба проверити пре потписивања.

Није довољно да се два потписа прикупе накнадно, одвојено од изјаве и потписивања завештаоца. Ни читање текста наглас од стране адвоката или сведока не замењује то да га завешталац сам прочита. У предмету Рев 10009/2023 Врховни суд потврдио је поништај завештања управо због изостанка личног читања и прописане изјаве, иако је завештаоцу текст био прочитан и он га је потписао. ^[5]

Ова форма није погодна за неписмено лице, нити за лице које није у стању да прочита и својеручно потпише исправу. Отисак прста не може заменити потпис који се овде захтева. То потврђује и одлука Рев 2630/2020. За такве околности треба изабрати другу законом предвиђену форму. ^[6]

Јавнобележнички тестамент и друге форме

Јавнобележничко завештање сачињава јавни бележник у облику јавнобележничког записа. Он утврђује идентитет, испитује услове за предузимање правног посла, разјашњава вољу завештаоца и објашњава правне последице. Када лице не може да чита, пише или се потпише, примењују се посебна правила о састављању исправе и учешћу других лица. ^{[1], [2]}

Проста овера потписа на већ припремљеном тексту не претвара тај текст у јавнобележничко завештање. За ову форму потребан је запис. С друге стране, својеручно и писмено завештање пред сведоцима не морају накнадно да се овере ако су сачињени у складу са законом.

Јавнобележничка форма пружа већу сигурност у погледу поступка сачињавања и чувања исправе. Комора води посебан регистар, а јавни бележник има обавезе у вези са достављањем завештања после сазнања за смрт завештаоца. Ипак, ова форма не искључује судско оспоравање и не укида право нужних наследника.

Закон познаје и судско, конзуларно, међународно, бродско, војно и усмено завештање. Усмено завештање дозвољено је само у изузетним приликама због којих није могуће сачинити писмено, пред три истовремено присутна сведока. Престаје да важи тридесет дана по престанку тих прилика. Обичан разговор о томе коме би нешто требало да припадне, порука или видео-снимак не замењују испуњење законске форме. ^[1]

Нужни део и заблуда о „располагању до половине”

Не постоји опште правило да се тестаментом сме располагати само половином имовине. Завештање може обухватити и целу заоставштину. Да ли ће такво располагање бити ограничено зависи од тога постоје ли нужни наследници, колики је њихов нужни део и да ли су већ намирени. Ако нема нужних наследника, ограничења по том основу нема.

Нужни наследник може бити само лице које би у конкретном случају било позвано на законско наслеђивање. Деца и супружник су најчешћи пример. Родитељи такође могу имати то својство, док браћа и сестре, дедови, бабе и остали преци, као и усвојилац из непотпуног усвојења, морају испунити и додатне услове: трајну неспособност за привређивање и недостатак нужних средстава за живот. Постојање сродства само по себи није довољно. ^[1]

Потомцима, усвојеницима и њиховим потомцима, као и брачном другу, нужни део износи половину онога што би свакоме припало по закону. Осталим нужним наследницима припада трећина њиховог законског дела. Дакле, половина се рачуна од појединачног законског наследног дела.

Ако оставилац има супружника и двоје деце, а свако би по закону наследио трећину, нужни део сваког износи једну шестину обрачунске вредности заоставштине. Њихови нужни делови у збиру тада износе половину. То објашњава одакле потиче уобичајено поједностављење, али оно не важи за сваки породични састав. Ранији поклони додатно могу променити колико још треба издвојити из преостале имовине.

Нужни део је по правилу право на новчану противвредност. Он не значи аутоматски сувласништво на сваком стану или земљишту из заоставштине. На захтев нужног наследника суд може одлучити да му припадне део ствари и права, а и сам завешталац може одредити природу нужног дела. Када је нужни део повређен, тражи се његово намирење; само изостављање детета из тестамента не чини цео тестамент неважећим. ^[1]

Како се утврђује обрачунска вредност заоставштине

За обрачун нужног дела није довољно погледати шта је остало на име преминулог. Полази се од имовине и наплативих потраживања које је имао у тренутку смрти. Одузимају се дугови, трошкови пописа и процене и уобичајени трошкови сахране, а затим се додају поклони који по закону улазе у обрачун. ^[1]

Додају се поклони лицима из круга законских наследника, без обзира на време поклона, наследни ред и то да ли ће она заиста наследити. Улазе и поклони за које је оставилац изјавио да се не урачунавају у наследни део. Када је поклон учињен лицу које није законски наследник, урачунавају се поклони из последње године оставиочевог живота.

Поклон не мора бити назван уговором о поклону. То могу бити и опроштај дуга, новац дат за куповину стана или друго бесплатно располагање. Постоје законски изузеци, међу којима су мањи уобичајени поклони, давања у добротворне и друге општекорисне сврхе и оно што је утрошено на издржавање и школовање законског наследника. Посебна правила важе за имовину обухваћену пуноважним уговором о уступању и расподели имовине за живота.

Поклоњена ствар процењује се према вредности у време утврђивања вредности заоставштине, али према стању у ком је била када је поклоњена. Ако је поклонопримац касније својим новцем проширио кућу, то улагање се не приписује аутоматски оставиочевом поклону.

Пример: оставилац нема супружника, има двоје деце, а нето заоставштина вреди 120.000 евра. Једном детету раније је поклонио имовину чија вредност, утврђена по наведеним правилима, износи 80.000 евра. Обрачунска вредност је 200.000 евра, законски део сваког детета 100.000, а нужни део 50.000 евра. Ако друго дете није добило ништа ни поклоном ни завештањем, његов нужни део рачуна се од 200.000, а не само од преосталих 120.000 евра.

У парници ове вредности треба доказати. У предмету Рев 514/2019 захтев није успео јер нису доказане чињенице потребне за обрачун заоставштине и висине нужног дела. Због тога су уговори о поклону, подаци о дуговима, докази о уплатама и процена имовине често подједнако важни као сам тестамент. ^[7]

Наследник, легатар и налози у тестаменту

Наследник ступа у наследноправни положај оставиоца у целини или у одређеном уделу. Легатар, односно испорукопримац, по правилу добија одређену корист: ствар, новчани износ, опроштај дуга, издржавање или друго право. На пример, једно лице може бити постављено за наследника целе заоставштине, уз обавезу да другом исплати одређени износ као легат. ^[1]

Разлика има последице и за дугове. Наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Легатар по правилу није наследник, а његов захтев намирује се после оставиочевих поверилаца и нужних наследника. Ипак, остављање једне одређене ствари не значи увек легат: ако из завештања произлази намера да то лице буде наследник, закон допушта и такво тумачење. Зато је добро изричито разјаснити његов положај.

Налогом се наследнику или легатару може одредити да нешто учини или да се од нечега уздржи, на пример да одржава гробно место. За разлику од легата, налог сам по себи не ствара потраживање корисника према обавезаном лицу. Ако налог не буде испуњен кривицом обавезаног лица, може доћи до престанка права које му је завештањем остављено. То у спору могу захтевати извршилац завештања и лице са правним интересом.

Налози и услови морају бити дозвољени, могући и разумљиви. Завешталац не може пуноважно одредити ко ће наследити његовог наследника, забранити му да отуђи остављену ствар или забранити односно ограничити деобу наследства. Може, међутим, одредити замену за случај да првобитно постављени наследник не може или неће да наследи. Нужни део се не може оптеретити налогом, легатом, условом или роком; такав терет не умањује заштиту нужног наследника. ^[1]

Разбаштињење и искључење из наслеђа

Нужни наследник не губи своје право само зато што је изостављен из текста или што је написано да му се „ништа не оставља”. За искључење је потребан законски разлог, као што је теже огрешење о завештаоца повредом законске или моралне обавезе. Закон, између осталог, наводи груб или увредљив однос и одређена умишљајна кривична дела. Свађа или прекид контакта не треба да се унапред изједначавају са постојањем тог разлога; цене се конкретне околности. ^[1]

Искључење може бити потпуно или делимично и мора бити недвосмислено изражено у форми завештања. Разлог је пожељно описати, а он мора постојати у време оставиочеве смрти. У спору га доказује онај ко се на искључење позива. Права осталих наследника одређују се као да је искључени умро пре оставиоца, па искључење детета не значи само по себи и искључење његових потомака.

Од тога се разликује лишење нужног дела презадуженог или расипног потомка, које се чини у корист његових потомака. За њега важе додатни услови: у време оставиочеве смрти лишени мора имати малолетно дете или малолетног унука од раније умрлог детета, односно такво пунолетно дете или унука који су неспособни за привређивање. Посебан институт је недостојност за наслеђивање, која настаје из законом прописаних тешких поступака према оставиоцу или његовој последњој вољи и на коју суд пази по службеној дужности.

Опозив и измена тестамента

Завешталац може увек опозвати цело завештање или поједине одредбе, док има потребну завештајну способност. Изјаву о опозиву може дати у било којој законом допуштеној завештајној форми; не мора користити исту форму као први пут. Тако и јавнобележничко завештање може бити опозвано каснијим пуноважним својеручним завештањем. ^[1]

Писмено завештање може се опозвати и намерним уништењем исправе. Међутим, нестанак оригинала не доказује сам по себи опозив. Закон допушта доказивање постојања, форме и садржине завештања које је изгубљено, скривено или уништено без воље завештаоца.

Каснији тестамент не укида нужно све раније одредбе. Ако раније завештање није изричито опозвано, остају оне одредбе које нису у супротности са каснијим. Продаја или друго располагање појединачно одређеном завештаном ствари има дејство опозива у погледу те ствари. Због тога при измени треба јасно означити шта се опозива, а шта остаје на снази, и обезбедити да се сачува меродавна исправа.

Оспоравање тестамента и рокови за тужбе

Незадовољство расподелом имовине није само по себи основ за поништај. Треба разликовати ништавост, рушљивост и повреду нужног дела. Фалсификовано завештање је ништаво. Ништаво је и завештање лица млађег од петнаест година или лица које је због неспособности за расуђивање потпуно лишено пословне способности. Насупрот томе, неспособност за расуђивање у часу сачињавања, мане воље и недостаци прописане форме законом су уређени као разлози рушљивости. ^[1]

Поништај рушљивог завештања може тражити лице које за то има правни интерес. Код принуде, претње, преваре или заблуде потребно је доказати како су утицале на последњу вољу. За повреду нужног дела не мора се доказивати да је завештање неважеће: захтев је усмерен на намирење нужног наследника. Ако је потребно посегнути за поклонима, примењује се законски редослед, од каснијих ка ранијим.

Основни рокови према Закону о наслеђивању
Захтев	Рок и почетак рачунања
Поништај због неспособности за расуђивање или мана воље	Једна година од сазнања за узрок рушљивости, најкасније десет година од проглашења завештања. Једногодишњи рок не почиње пре проглашења.
Поништај због повреде форме	Једна година од сазнања за завештање, најкасније десет година од његовог проглашења. Ни овај једногодишњи рок не почиње пре проглашења.
Нужни део повређен завештањем	Три године од проглашења завештања за исплату новчане противвредности, односно смањење завештајних располагања.
Нужни део повређен поклонима	Три године од смрти оставиоца за допуну новчане противвредности, односно враћање поклона.
Испуњење легата	Једна година од када је легатар сазнао за своје право и био овлашћен да тражи испуњење.
Истицање ништавости	Право се не гаси протеком времена, уз очување правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања.

За поништај због завештајне неспособности и мана воље члан 169. предвиђа и посебан рок од двадесет година од проглашења према несавесном лицу. То правило не треба преносити на недостатке форме, за које је прописан засебан режим. Ни десетогодишњи рок из табеле не даје право да се занемари краћи, једногодишњи рок када је он већ почео да тече.

Проглашење је службено отварање и читање завештања, о коме се саставља записник. Оно није потврда да је завештање пуноважно. Ако су у оставинском поступку спорне одлучне чињенице, странке се упућују на парницу. Рок за покретање поступка одређен таквим решењем, који не може бити дужи од тридесет дана, треба разликовати од наведених рокова из Закона о наслеђивању. Његово пропуштање може довести до наставка оставинског поступка без разматрања спорног захтева. ^[3]

При припреми тужбе зато треба утврдити шта се тачно оспорава, када је завештање проглашено, када је тужилац сазнао за релевантне чињенице и којим доказима располаже. При сачињавању завештања исти проблеми се могу предупредити јасним текстом, правилно изабраном формом и уредним чувањем оригинала.

Правни извори и судска пракса

Текст се односи на право Републике Србије, према прописима важећим 24. октобра 2026.